Kako stvarno izgleda život stjuardese iz Srbije na Bliskom istoku

Ako ste pravi patriota sigurno se pitate kako i zaboga zašto neko dođe na ideju da, bez igde ikoga ode iz ove naše mile, nebeske majke Srbije u tamo neke daleke, i to još arapske zemlje.

Istražujući fenomen odliva srpskih mozgova i radne snage, VICE je porazgovarao sa Aleksandrom, devojkom iz Srbije koja skoro dve godine živi i radi kao cabin crew jedne avio kompanije na Bliskom Istoku. Mada, pitanje je gde ona zapravo živi, jer je maltene svaki drugi dan u nekom drugom gradu, državi, kontinentu.

- Na Open Day - testiranje za stjuardese sam krenula sa svojih 30 godina. Kao neko ko se dugo bavio profesijom vezanom za laboratoriju (od jutra do mraka trčanje u točku kao hrčak), sama činjenica da ne provodim više od tri dana u jednom mestu mi je bila više nego privlačna. Jedna od mojih najboljih drugarica je iz čiste zabave otišla na Open Day i prošla. Ideja da promenim život u tom pravcu mi je sinula u glavi istog momenta - priča Aleksandra za VICE.

- Nisam znala bukvalno ništa osim osnovnog. Osmeh, crna sukinja i sako, bela košuja, punđa, crveni karmin, diskretan sat, crne najobičnije štikle - i pravac na testiranje za stjuardese. Prvi put sam prošla sve do kraja, zablistala sam na finalnom intervjuu i bila presrećna. A onda čekanje, čekanje, čekanje - dva meseca do rezultata umeju da traju večno. Sigurna da ću dobiti posao, počela sam polako da se opraštam od prijatelja, neprijatelja, rodbine (čak i one najdalje), od omiljenih mesta za izlaske, ćoškova, parkova, svoje stare profesije, ma od čitavog zivota. Zato je baš zabolelo kada sam dobila negativan odogovor, bez objašnjenja - prepričava Aleks uz smeh svoje prve pokušaje letenja ka svetlijoj budućnosti.

- Na moju veliku žalost ili sreću, taj negativan odgovor je samo još više zagolicao moju maštu, jer kada vidiš kakvi sve profili ljudi dođu i prođu Open Da, sujeta ti proradi, čak iako je godinama spavala. Inat ti postane veliki kao Burj Khalifa, a ideju da ne možeš da prođeš - zakopaš negde toliko duboko da ne možeš da je pronađeš sve i da hoćeš.

NE LETI (SAMO) LEPA, NEGO I UPORNA

Dokaz da se upornost i doslednost svojim životnim strastima i željama zaista mogu isplatiti, nalazi se upravo u njenom iskustvu.

- U mom slučaju, koji jeste redak, godine i Open Day testiranja su se nizali, ali nisam odustajala, onda kad su čak i prijatelji i roditelji odustali od ideje da ću otići. Tešenje da nije to za mene, da sam uspešna u svom poslu u Beogradu, dobronamerni saveti o tome kako skačem sa konja na magarca, da traćim svoj talenat zubnog tehničara, želeći da postanem konobarica u limenoj kanti na nebu - ma ništa nije moglo da me zaustavi - odlučno govori naša sagovornica.

- U glavi mi je uvek bio moj bivši dečko kom smo tri puta pravili knedle sa šljivama i ispraćaj na brod, i koji je posle četiri godine borbe i neodustajanja ipak uspeo. Dakle, u mojoj glavi je bilo nemoguće da ne uspem. Prošlo je dve godine i deset Open Day-eva. I naravno kako to obično biva, dala sam sebi poslednju šansu, pre odustajanja i svog totalnog posvećivanja životu 'laboratorijskog pacova'. Naravno da sam tog poslednjeg puta uspela. Dobila sam posao Cabin Crew-a na Middle East-u - priča Aleksandra, sada već sa potpuno pomešanim srpskim i engleskim.

Ostatak teksta pročitajte na sajtu VICE.COM

Autor Lazara Marinković