Potpuno iskren tekst o odlasku u inostranstvo

“Kako otići” je najčešće pitanje koje dobijam od kako sam otišao u Ameriku. Tužno je što je tako, ali i nekako razumljivo. Odlasci kod nas nisu nova stvar i svi imamo tog nekog prijatelja/rođaka koji se otisnuo na put. A, kada pogledate na stvari malo sa strane, shvatite da je to sve posledica straha, previše loših vesti koje se, po pravilu, mnogo brže i više šire od onih dobrih, nedostatka ideja da se nešto uradi i, na sve to – izgaranja da se nađe jedno, univerzalno rešenje koje će rešiti sve i kojim će se pobeći od svega. Međutim, da li je zaista emigracija to rešenje ?

Problem sa tekstovima koji pokušavaju da daju odgovor na ovo pitanje je u tome što su ili jako ispunjeni gorčinom i razočaranošću, ili čak idu u drugu krajnost i trivijalizuju problematiku time što svode sve na nedostajanje porodice i prijatelja, i čestu usamljenost. Jedan od ovih drugih me je i motivisao da malo dublje razmislim o svemu onome što je meni bilo dobro i loše kod odlaska, ali i popričam sa puno drugih o njihovim iskustvima i skrojim u vidu teksta. Zaključaka ima puno, ali među njima i nema toga da je odlazak savršeno rešenje.

Početak i neznanje

Život na strani se svodi na klackalicu. U početku ste oduševljeni novim, ušuškani neznanjem i zavaljeni u udobnosti eskapizma. Onda kada ta faza novog prođe i nova sredina postane dom, krenu slični izazovi kao i pre, samo mnogo dalje od kuće i u kontekstu u kom niste odrasli. Razočarate se, ali vas i vreme promeni, a prvo vraćanje nazad podseti na to da vi više ne pripadate ni tamo ni ovde. Izgubljeni ste u međuprostoru ali vam svi kažu da je život na strani jedino rešenje , i odlučite da je možda ipak bolje ostati tamo iako se nikada potpunosti ne pomirite sa tim.

Zauvek stranac

Ovo nepomirenje potiče od toga što ste vi zauvek stranac tamo u nekoj zemlji. Tamo vas niko ne čeka. I gradite sve od nule. Nema ulica u kojima ste se igrali i komšija koji vas spontano pozdrave pogledom. Sve počinje od nule. A nula je mnogima puno dalje od onoga što su oni spremni da iskoračaju.

Ignorisanje kompleksnosti društvene integracija i koliko je teško uklopiti se u društvo u kome niste odrasli je i osnovni nedostatak većine tekstova o emigraciji. Od običnih konverzacija, do bontona i navika koje su jednostavno drugačije i sve to posuto slatkim akcentom koji stavlja do znanja da niste odatle. To stvara jedan osećaj nelagodnosti koji, poput kamena u cipeli, uvek vučete sa sobom. Vi možete na kamen da se naviknete ali vam nikada neće biti ugodno. Odavde i potreba naših ljudi da se u inostranstvu drže zajedno. Ne toliko zbog jezika, vegete i plazme koliko zbog sličnih kulturoloških navika koje teško menjate. Pričao sam već o individualnoj prirodi američke kulture, nasuprot evropskoj koja je više okrenuta ka zajednici. Jedni idu u teretanu i gledaju Netflix, drugi igraju fudbal i ispijaju kafe. Ljudi deluju hladno, nedruželjubivi su, misle samo o novcu… To nije zbog toga što je to pogrešno, već zato što je to kontekst na koji niste navikli. Isto se dešava i sa njima kada dođu kod nas. Prilagođavanje zahteva mnogo komprimisa i nivo fleksibilnosti i socijalne inteligencije koji malo ljudi poseduje te odavde usamljenost i nostalgija.

Stalno preispitivanje

Ubrzo provedete dovoljno vremena da uživanje u tome što ste deo srednje klase postane svakodnevnica. Imate dobar posao, kupili ste auto koji ste dugo želeli i iznajmili kuću sa velikim dvorištem, ali tu negde i sve staje. Vi se podignete na viši standard, imate više novca i sve o čemu ste sanjali ali su oni problemi sa početka i dalje tu. Beg maskira problem, ali ga i ne rešava. U tom trenutku dovodite u pitanje i dolazak jer ono za čime ste žudeli nije nužno donelo ono što želite, a nostalgija učini da ono čega ste se odrekli vredi mnogo, mnogo više od toga. Ovde kreću misli o povratku, tom konceptu koji od kuće deluje nemoguće, ali negde tamo na strani on je rešenje koje jedino ima smisla.

Ostatak teksta pročitajte na sajtu: ENIAX.NET